Dobrićke legende

Crtice iz naše prošlosti.....Postoje u našem narodu razne priče i legende,o kojima i današnji čitatelj može dati svoj sud . U neke može s lakoćom povjerovati, ali neke mu se čine čudnima i teško razumljivima. Jedna od tih legendi i priča je priča o vilama i vukodlacima. Vile su stanovale tamo negdje u visovima Kamešnice,Tušnice i Zavelima. Znale su pohađati pastire i pastirice po polju ponekad s tragičnim završetkom,a znale su pokatkad na mjesečini zaigrati i kolo oko pećina,i gorskih visova....

 ZAVELIMSKE VILE

"Vidiš tamo Zavelim planinu vilinsku jazbinu!". Veli jedan od prosjaka i sinova (iz legendarne i čuvene serije,po romanu Ivana Raosa). Htio je time reći da legenda i dalje živi,vrativši se u ono vrime s početka naše priče.

Jedne zgode kladili se domaći mještani tko će ići u Zavelim i pobrojati sva Zavelimska vrila,tj. koliko vrila ima na Zavelimu. I neki se upute u planinu tražiti tj. brojati vrila u Zavelimu i kako koji omrkne, ne osvane ,te ga vile odnesu...

I tako išlo jedno vrime, kako koji noći u Zavelimu nestane,vile ga odnesu. Tko zna po koji put ,kasnije pođu njih četvorica i kako su cijeli dan tražili i brojali vrila,uhvati ih noć i oni omrknu u Zavelimu . Kad je bilo vrijeme leći i spavati, legnu sva četvorica u križ tj. glave sastave ,i počnu spavati. U neka doba noći dođu vile zaigraju kolo oko njih ,laka plijena,sad će ih odnijeti. Ali gle čuda kako god počne, s koje god strane ,dočeka ih križ i ništa im ne mogaše učinit...Tad jedna od onih vila reče :"Tako mi Doca Paripovca i sedamdeset sedam Zavelimskih vrila na ovo se čudo nisam namirila"...I kako su došle,.. vile tako i nestadoše. Dok naši junaci uspiju saznati  ono za što su i išli u Zavelim tj. sedamdeset sedam Zavelimskih vrila…

 Svi oni koji su rođeni i odrasli u Dobrićima ,čuvajući blago tj. čobanujući čuli su priče od svojih didova i baka kad bi bacali kamenje u  jame, da bi znalo odgovoriti iz  jame „ne bacaj ,razbit ćes mi ditetu čančić". Govorilo se, vile su u jami i oko jame. Na primjer, jama više Ravnih dolaca (Omerov mejdan) i druge. Ili na pokladni utorak u gluho doba noći tj. u ponoć iznijeti ušćipak i ostaviti ga na stožinu u guvnu...Možda bi oni najhrabriji i ugledali koju vilu. Jer poklade su poklade. Po onoj narodnoj poklade s ......se oklade.

 „POPLAŠILO TE KO DOBRIĆKE KONJE“

 Krajem šezdesetih godina prošlog stoljeća točnije 1968. Dobrići  su bili veoma živo selo u svakom pogledu. I sa ljudima ,i sa blagom. Na primjer imalo je : tri reda ovaca,tri reda goveda(red ovaca cca. 300), (red goveda cca 30-40) Ovdje mislim na Dobriće -Dolac prvenstveno.

Kobilovača (ljeta Gospodnjeg 2009.) spala knjiga na dva slova-nema više redova goveda

 Imalo je alasu  (tj. krdo konja cca .do 100). Dolac sa "Zečevićima"i drugim tzv. stajarima (samo alasa). Baš te godine, nešto se čudnovato događalo s konjima. Bilo je nešto poslije V.Gospojine ,osmi misec polje podvačeno (žetva gotova) kad bi se konji poplašili i poletili priko cijelog polja ništa ih nije moglo ustaviti,priko polja, priko Zidina,Roška Polja i dalje tko zna kuda,neke su znali i poslije par dana traženja naći i  u okolici Mostara,Rame,Bugojna,itd. Poslije par i više dana traženja npr.A,B.i A.V. i drugi  (eh ..sjetih se mobitela da je tada bilo zlata bi vridio). I tako trajalo je to godinu-dvije ,plašili se i iz polja ,a i iz ljutine (brda).

 Svi su pričali o vilama i  pletenicama na konjskim grivama koje su se mogle vidjeti na konjima. Jer kad vile nekog zajašu ne puštaju ga lako. Tad je nastala uzrečica "Poplašilo te ko dobrićke konje".

U ljutini...

Ravni doci-sve su samo ravni nisu

POSRANA DOLA 

 Pod samim vrhom Kuštrina brda nalazi se jedna mala dola,koja se nekada zvala Zlatna dola. Tko je bio Kustro i kad je živio moram reći da o tome nisam ništa čuo ili saznao (ako neko zna neka se javi!!!). Usmena predaja koju sam čuo kaže da se nekada prije na samom vrhu brda oko ovećeg kamena slavila sv. misa. A sad se vratimo doli,kako rekoh dola se nalazi na starom pješačkom putu od Doca prema gornjim Dobrićima. S gornje strane je brdo a s donje strane su ograde i oranice zvane Strančine..

 Uz ovu dolu su vezane priče i legende koju domaći dobro znaju. Od pamtivijeka se pričalo da noću dočika,plaši,da se noću vidi veliki plamen i da gori. Tako je ostala priča o zakopanom zlatu . Ako bi večeri okasnio ,pričalo se, požuri pored dole, moglo bi te poplašit.

 Istinita zgoda, G.C. prodavši volove u Ćurice, vraćajući se kući, a već se sunoćalo, moravši po radi sebe u Strančine ,u ogradu, kako je već bio mrak,tada baš naiđu momci koji su išli na silo u gornje Dobriće,a on kako je nosio lance i bronce (zvona) od volova ,a kad su oni došli blizu on zagrebe lancima i zvonima ...A momci kud koji mili moji ...Sutra priča po selu :poplašilo je ,istina je . U suprotno ih nitko ne bi ni uvjerio... Po onoj narodnoj,dobar glas se daleko čuje,a loš još dalje.

Sva ta događanja oko dole i zakopanog zlata proširila se na daleko. Po priči i kazivanju, to je dočuo neki židov (jedni kažu iz Sinja,drugi iz Imotskoga) i jedne prilike dođe on sa svojima i počne kopati tj. tražiti zlato,virujući da će ga pronaći . I počne on kopati,te livo, te desno,naprid u brdo,te strmu,prema ogradi,malo prema istoku,onda na zapadnu stranu. Teško se mučeći, a ne odustajući. Tako prolazilo vrime a od zlata ni traga ni glasa. Jednog dana umoran od kopanja i traženja baci alat drekne,pljunuvši,procijedi psovku kroz zube i reče:-Nije ovo nikakva Zlatna dola ovo je Posrana dola...I od tada ostade ime Posrana dola..........

Uskrs          04. o4. 2010.          St. Beljan